Лисица је имала једно мало поље на коме су расле велике и укусне лубенице. Једног јутра, открила је да је неко у току ноћи украо неколико најзрелијих лубеница. Види, види, помисли лисица, тајанствени лопов је направио рупу на огради и ушао кроз њу. 

- Лопове један, средићу ја већ тебе! Дајем ти своју ријеч! 

Рекавши то, лија направи лукаву замку. Узе јако уже и завеза га за врх једне гране. Од другог краја ужета направи омчу и постави је на земљу код отвора у зиду. Онај ко буде ушао кроз рупу биће ухваћен у замку и висиће наглавачке. 

Задовољна што је припремила тако лукаву замку, трљала је шапе мислећи:

- Сад ћемо видјети ко краде моје лубенице. 

Око поноћи, док је лисица спавала дубоким сном, ето ти зеца као се полако приближава зидићу у намери да уђе у поље са лубеницама. Зец се спретно провуче кроз рупу али како крочи у поље, стаде на омчу, она му се стеже око ноге и грана га повуче на горе. За тили час нашао се висећи с главом надоле, баш како је то лисица замислила. Зец је одмах схватио да је упао у замку и сам се из ње никада неће извући. 

Док се крадљивац тако копрцао, чуо је нечије кораке. Био је то магарац који је пролазио туда. 

- Куме, Зеко, што радиш тако наглавачке обешен? - Упита га магарац.

- Ако обећаш да ћеш чувати моју тајну, рећи ћу ти да ме је лисица замолила да чувам њене лубенице.Лукави зец и магарац

- А зашто си обешен главом надоле? То баш није најугоднији положај... 

- Знаш, лисица је хтјела бити сигурна да се нећу успавати, због тога морао сам се завежем за дрво главом надоле. 

- То је велика жртва. Да ли ти барем добро плаћа та матора шкртица? 

- С обзиром на напор, тражио сам да ми плати један новчић за сваки сат. Али сам рекао да могу радити само осам сати, ни минуту више! Ја нисам похлепан! 

- Како си ти сретан! Један новчић за сваки сат, па то је осам новчића за једну ноћ! Ја толику суму нисам зарадио никада до сада! 

- Ма пусти, за мене је ово само шала. Могу, ако хоћеш теби да препустим да чуваш поље лубеницама. 

- Ако хоћу? Наравно да хоћу! 

У трен ока, магарац одвеза уже и ослободи зеца. Затим се он постави у исти положај. 

Тек је почело да свиће, кад ето ти лисице на пољу. 

Магарац, мртав уморан и болан због незгодног положаја у којем је висио, обрадова се кад угледа лисицу, мислећи само на својих осам новчића и спремно одговори: 

- Добро дошла, лисице! Већ осам сати висим овако. Да ли си понијела оно што ми дугујеш? 

- Наравно да сам понијела, хуљо једна безобразна! 

Рекавши то, узе прут и поче да бије магарца. 

Јао, мајко моја, како га је изударала! 

Коначно, кад се уморила, одвеза јадног магаца који без даха побеже. 

Док се храмљући враћао кући сав испребијан, магарац је мислио: био сам глуп што сам послушао оног ко ми је нудио лаку зараду!

Зец је исмијавао корњачу ради њезине тромости и неокретности. Корњачи то дојади, те га позове да се тркају. Зец од шале прими њезин позив. Осване дан трке. Одреде циљ и у исти час обоје крену на пут. 

Корњача је гмизала полагано, али непрестано и неуморно, а зец је као махнит скакао само да покаже, како презире корњачу. Напокон је уморан близу циља легао и заспао као заклан. Наједном почну гледаоци викати. Зец се прену, хоће да полети, али корњача је била већ на циљу. 

Опазивши је како се већ натраг враћа, уклони јој се постиђен зец с пута, и призна сам да га је најспорија животиња на свијету осрамотила, јер се превише уздао у своју брзину. 

Дошло једно јагње на поток да се напије свеже воде. Мирно је и тихо пило, ником није сметало, никога није узнемиравало. Одједном се, одозго из шуме, појавио вук, бесан насилник жеqан јагњећег меса. 

- Како се усуђујеш да мутиш воду, коју пијем?- заурлао је. - Бићеш кажњен за такву беспримерну дрскост!

- Господине вуче, - одговори јагње смирено- немојте се жестити, приберите се, размислите: како вам ја могу мутити воду, када сам читавих двадесет корачаја низводно. Поток тече од вас ка мени, видите ли?

- Мутиш? Мутиш, кад ја кажем! - урликну насилник.- А рекао бих и да си ти онај што је о мени, прошле године, по свим пашњацима зло говорио!

- Прошле године, господине? Прошле године нисам био ни рођен, ја сам још сисанче, - одговори јагње.

- Ако ниси ти, онда је твој старији брат! - грмео је даље вук.

- Старији брат, господине? Моја мајка се овог пролећа први пут ојагњила, ја немам брата! 

- Свеједно, то је онда био неко из твог народа! - упорно је викао вук. - Сви ви, а и чобани и пси, непрекидно ме оговарате, чуо сам, свуда се прича! Сад ћеш ми платити! - па дограби јагње и однесе га у своју јазбину. Прождрао га тамо...

Засузио је зец који је све то из прикрајка посматрао, жао му било јагњета, кроз сузе је рекао:

          Лаж  као истину насилник има,-

          кривдом се служи, вара у свему,

          слабије гази, храни се њима, 

          ал  крај ће доћи, једном и њему!